Пријатељи

ФРАНЦУСКА ОРГАНИЗАЦИЈА „СОЛИДАРНОСТ ЗА КОСОВО”, ИЛИ О ТРАГОВИМА ЕВРОПСКЕ ЕВРОПЕ
Арно Гујон путевима Арчибалда Рајса
Имао је само тринаест година када је посумњао да чика са телевизије, извештавајући о злим Србима у југословенском грађанском рату, лаже. Како је одрáстао, долазио је до бројних непобитних информација о томе и схватао ужасне размере неправде учињене према српском народу. У марту 2004, са деветнаест година, гледајући како горе драгоцене хришћанске светиње у окупираној јужној српској покрајини, доживео је страховит потрес. Те године основао је хуманитарну организацију „Solidarité Kosovo”, за помоћ угроженим Србима у покрајини, и од тада помаже на све расположиве начине. У јуну ове године одликован је Медаљом светог Стефана Дечанског

Пише: Виктор Дражен

Један је био Швајцарац, други је Француз. Један је био криминолог, други је инжењер безбедности и екологије. Један је умро још 1929, док се други родио тек 1985. Ова два човека по свему судећи ништа не би спојило и ничега заједничког не би имали да није Србије и њеног напаћеног народа, који обојица безмерно воле и којем су обојица спремни да помогну колико год могу, чак и више него што се на први поглед чини могућим. Из чисте љубави, без икакве користи. Први се звао Арчибалд Рајс и, између осталог што је учинио за Србе и Србију, основао је српски „Црвени крст”, у суштини хуманитарну организацију. Други се зове Арно Гујон и основао је хуманитарну организацију „Солидарност за Косово” (Solidarité Kosovo). Обојица су толико заволели народ којем су помагали, да су и један и други напустили своје градове, Женеву и Гренобл, и за место живота изабрали Београд.
За разлику од Рајса, којег је у Србију позвала српска влада да би истражио аустроугарске, немачке и бугарске злочине над српским цивилима, Арно је у Србију дошао сам, следећи само глас свог срца, глас који је надјачао сву пропаганду која је током протеклих двадесет година од Срба правила монструме, скоро људождере. И док су многи старији и образованији од њега без резерви прихватали сервиране им слике, Арно је већ са тринаест година знао да истина можда и није баш онаква како је представљају на телевизији.
„У мојој породици, као и у многим другим француским породицама, традиционално пријатељство према Србији је било снажно. Везује нас наслеђе Првог светског рата, наслеђе војне историје, хришћанска култура, сасвим једноставно – историјско наслеђе. Француске политичке вође, међутим, одлучиле су да учествују у бомбардовању Србије 1999. Они су погазили то пријатељство. У то време, имао сам свега тринаест година, још увек сам био превише млад да бих делао, али сам схватао шта је улог у том рату који ми се гадио. Ужас погрома над Србима који се догодио 2004, када сам имао деветнаест година, навео је мог брата и мене да оснујемо удружење преко којег ћемо материјално, али, што је још важније, и морално помоћи Србима на Косову, пре свега онима који живе у енклавама”, каже Арно Гујон за Националну ревију.
Тако је и било – непосредно после страшног насиља почињеног наочиглед међународних снага које су у јужну српску покрајину дошле да чувају мир, Арно без икаквог претходног искуства у хуманитарном раду, и не познајући никога ни на Косову ни у осталом делу Србије, покреће овај пројекат. Већ у децембру те године креће на путовање у непознато дуго више од 1.700 километара, по снегу и леду, како би српској деци на Косову пред Божић донео поклоне и барем мало им улепшао суморну реалност свакодневног живота у гету.

ДИРЉИВИ ПРИМЕРИ ДОСТОЈАНСТВА

Од тог првог одласка на Косово, Арно и његови сарадници добили су само још већи мотив да се суоче са свим проблемима на које су наилазили и превазиђу их – од разних административних препрека, до неразумевања и предрасуда својих сународника. Снагу да истраје, како сам каже, дали су му сусрети са косовским Србима, од избеглица које покушавају да се врате у село Жач код Истока и на које комшије Албанци неретко пуцају из аутоматског оружја, преко четири баке из Ђаковице које су последњи сведоци српског присуства у том региону, до монаха из манастира Високи Дечани чија се храброст и примерност савршено уклапају са префињеношћу њиховог размишљања. Најјачи мотив, међутим, за Арноа су сва она деца која живе у српским енклавама и играју се и смеју у снегу попут било којег другог детета, њихове мајке које имају довољно храбрости да подижу своју децу на земљи њихових предака упркос томе што би бекство било толико једноставније.
„Сви ти људи за мене су примери достојанства. Захваљујући њима имам жељу да се сваки пут још више ангажујем у помоћи српском становништву Косова и Метохије”, каже овај младић.
Наглашава да српски народ на Косову и Метохији није „пасивно становништво које скрштених руку очекује помоћ”, него „поносити људи који се боре за достојанствен и слободан живот”.
Организација „Солидарност за Косово” данас окупља више од 5.000 донатора, највећим делом Француза. Захваљујући њиховим даровима, у могућности је да више пута годишње организује хуманитарне конвоје помоћи за школе, децу, избеглице – за најугроженије житеље најсветије српске земље. До сада је оваквих конвоја било двадесетак. Најновијим је на Видовдан ове године народној кухињи „Мајка девет Југовића”, у којој се свакодневно прехрањује око 3.000 српских породица са Косова, допремљено десет тона прехрамбених производа. Паралелно са овим видом помоћи, „Солидарност за Косово” од 2011. године, у сарадњи са Епархијом рашко-призренском и владиком Теодосијем, финансира вишехуманитарних пројеката. Један од њих је и успостављање хуманитарне канцеларије у Грачаници чије су све потрепштине, укључујући и једно возило, рачунаре и плате запослених, плаћени новцем скупљеним у Француској.
Поред тога, „Солидарност за Косово” је у августу ове године организовала и одлазак у Црну Гору за четрдесеторо српске деце из енклава која до сада нису била у прилици да летују на мору и да, како сам Арно каже, „барем на тренутак забораве етнички и верски апартхејд у којем живе”.
Током овог лета реновирана је једна српска школа у околини Косовске Каменице, у потпуном албанском окружењу, која је тешко оштећена минуле зиме услед неповољних временских прилика.

ПОДРШКА, УТЕХА И ДРУГИ ДАРОВИ

Поред битке за олакшавање свакодневице Срба јужно од Ибра, „Солидарност за Косово” се бори и на медијском фронту Француске, покушавајући да тамошњу јавност информише о драми која се одиграва на свега два сата лета авионом од Париза. Организују се медијске кампање, конференције, изложбе, а постоји и магазин посвећен ситуацији на Косову. Тако је, на пример, у руском културном центру у Паризу 2009. организована десетодневна изложба цртежа српске деце са Косова.
Као и њихов хуманитарни рад, и овај вид борбе већ је имао запажен успех. Захваљујући њиховом ангажману, о изузетно тешкој хуманитарној ситуацији у којој се налазе косовски Срби француска јавност могла је опширно да се информише у бројним медијима, међу којима су чувени магазин Фигаро, престижни часопис о култури Спектакл ди монд или тиражни женски часопис Еклектик.
„Солидарност за Косово” намерава и да ускоро у Европском парламенту представи извештај о хуманитарној ситуацији у јужној српској покрајини.
„Осим конкретне материјалне помоћи коју достављамо, ми настојимо да српско становништво на Косову подржавамо морално. Није ли то, у суштини, и најважније? Окупити групу Француза који ће по снегу, понекад и уз опасности, прећи читаву Европу да би дошли до неког намученог, изолованог, заборављеног села и пружити подршку и утеху тим несрећним људима, већа је ствар и важнији симбол од саме хуманитарне помоћи. Дати за Божић играчку једном детету можда и не представља револуцију, али то је свакако знак снажне подршке читавом једном народу, а осмех који добијамо за узврат сам по себи је вредан свег труда и перипетија кроз које пролазимо да бисмо стигли до Косова”, каже Арно.

МОРАЛНИ ЧИН, ВИДЉИВИ И НЕВИДЉИВИ

Арно Гујон и његови сарадници из „Солидарности за Косово” нису ни први ни последњи Французи који су у последњих двадесет година отворено и јасно стали на страну Србије. Таквих примера је много. Било би тешко и само их побројати. Арноа и његове сараднике издваја то што су њихове акције видљивије и опипљивије од, на пример, гестова неколико француских војника Кфора, које је аутор овог текста имао прилику да упозна. После боравка у јужној српској покрајини, ти војници схватили су каква је неправда учињена, па су из револта напустили војну каријеру и данас у својој средини покушавају да промене слику о Србији. Арно то објашњава чињеницом да код значајног броја људи постоји свест о томе да је Србија данас, као и 1389. године, један од првих бедема европске културе и традиције.
„Оно што се дешава на Косову није само проблем Срба. То је европски проблем, који се тиче свих нас. Косово није само срце Србије. Због својих манастира, своје историје, свог географског положаја, Косово је и срце Европе. Стајући на страну своје српске браће, ми чувамо и штитимо и део наше заједничке европске и хришћанске културе. Када бисмо напустили Косово и Србе, то би било као да напуштамо саме себе”, каже Арно Гујон.
Натпис који се налази на Споменику захвалности Француској у Београду, на Калемегдану – Волимо Француску као што она воли нас – данас, нажалост, због потеза француских власти губи на смислу и тежини. Али, захваљујући делима Арноа Гујона и многих сличних њему, сигурно може да буде замењен једним новим, још снажнијим: Волимо Французе као што они воле нас. Са друге стране, на Србима је да учине све да се према својим данашњим пријатељима, какав је Арно, не понесу незахвално као према њиховом славном претходнику Арчибалду Рајсу.

***

Спорт као пут
„Солидарност за Косово” је успоставила партнерски однос и са више спортских клубова на Косову и Метохији, међу којима су џудо клуб из Косовске Каменице, боксерски клуб из Косовске Митровице, као и фудбалски клубови из Бање и Шилова. Овај вид активности посебно је важан за француску организацију, јер, како наводе, „српска омладина на Косову изложена је највећим искушењима сваког послератног друштва, као што су алкохол и дрога, а спорт је један од најбољих начина да се спречи њихово посрнуће у ове разорне пороке”.

***

„Солидарност за Косово”, шпанска верзија
Подстакнути постигнутим резултатима, водећи људи „Солидарности за Косово” одлучили су да покушају да прошире свој рад и ван граница Француске, па је у сарадњи са истомишљеницима из Шпаније основана иберијска верзија „Солидаридад Косово”. Већ у априлу ове године она је у јужну српску покрајину упутила свој први хуманитарни конвој.

***

Одликовање
Због његовог досадашњег деловања, епископ рашко-призренски Теодосије одликовао је Арноа Гујона Медаљом светог Стефана Дечанског. Одликовање је уручено у јуну ове године у Риму.